|
КО ЈЕ БИО
ФРАЊО РУДЕЛИЋ
Погледао сам на сат: тачно 11 часова. Седим у посластичарници „Душек“ у главној сарајевској улици. Недеља, почетак јула и мало ко у ово доба свраћа у локале. Зато се и нисам зачудио кад сам у сепареу нашао само неког плавог, пегавог човека, са косом која је личила на власуљу. После два-три минута улазе двојица усташа и седају за сто лево од мене. Наручујем две кремпите, иако ми се ништа не једе. Кришом бацам погледе према плавом човеку и усташама. Проверавам да ли ме мотре. Усташе једу сладолед и причају доста гласно о женама. Плави човек једе алву. То ме мало смирује. Али људи које чекам не долазе. Заправо, не знам ни ко од њих треба да дође. Неко ће свакако доћи. Неко мора доћи да ме обавести. Свеједно ко. Познајем сваког од њих двадесет осам појединачно и стално гледам на улазна врата. Опет гледам на сат. Једанаест часова и пет минута. Зар је могуће да нико не долази. Хиљаду питања и хиљаду претпоставки плете мрежу из које моје мисли тренутно не могу да нађу излаз. Двадесет осам људи имало је задатак да онеспособи железару у Зеници. Требало је само оштетити вентилацију у огромним високим пећима па да се „заледи“ гвожђе. А такве „слеђене“ пећи више ником нису од користи и не могу се поправити ни за годину дана. Да ли је онеспособљена железара која сада, у Независној Држави Хрватској, носи званични назив „Hermann Gering Werke“. Да ли је убачен екразит у трбухе тих гвоздених гиганта? Да ли се охладила и променила боју црвена јара у њима? Или је можда оних 28 људи осуђено, можда су онемогућени па су одмах, како је то било унапред договорено, отишли у партизански одред. Ако је тако, онда заиста узалуд чекам. Нећу их више видети. Али у то не могу да верујем. Један сарајевски инжењер, кога лично познајем, причао ми је да је у петак, дакле, у дан одређен за саботажу, пролазио кроз Зеницу и да је чуо пушкарање. Као да се воде уличне борбе, рече. Можда су високе пећи ипак заустављене, само никог нема да ме о томе обавести. 11 часова и 10 минута. Још увек чекам и још увек никог нема. А рекли смо тачно у 11. Зар да одем, а да ништа не сазнам? Зар да изгубим везу са групом из Зенице? То више није била само моја ствар или ствар једне групе. Зенички потоци гвожђа морали су да се замрзну, њихови токови морали су да се одврате од фабрика у Трећем Рајху. Јесу ли потоци замрзнути? У посластичамици „Душек“ ситуација се није битно изменила. Двојица усташа пију сада лимунаду, а пегави човек слади и другу порцију алве. Свесно кршим правило конспиративног рада: чекам више од 10 минута. 11 сати и 15 минута. Ипак морам да кренем. У 11,30 часова имам састанак на другом крају града са неким од чланова рејонских комитета. Једва се дижем од стола, као да ме сапињу тегови. Да ли ме лице одаје? Гледам у огледало иза леђа. Гледам. Видим себе и човека који је јео алву како нагло устаје од стола. Скоро се сударисмо на вратима. Извините, кажем гледајући у његове крупне пеге. Човек мрмља нешто слично. Прилазим каси и плаћам. Зашто је устао тај човек? Зашто је стао на врата? Трудим се да овом изненадном сусрету погледа не придајем важности. Трудим се, али нема огледала да видим да ли сам у томе стварно успео. У једном тренутку осетио сам да је дошао крај, као да је неко с леђа шапнуо: руке увис. Нисам имао никаквог оружја при себи. У парку, преко пута, више је света него по тротоарима. Сунце је већ прилично загрејало улицу. Упућујем се према „Земаљској банци“. Требало је да се састанак одржи у кафани „Шедрван“. Одмакао сам једва двеста метара од посластичарнице када чујем да неко виче иза мојих леђа: - Другар!... Другар!... Настављам не окрећући се. Ко зна кога тај глас зове. - Другар!... Другар!... Чујем сад сасвим близу. Можда сам баш ја; тај другар. Можда је то... Окрећем се. Човек из посластичарнице прилази ми задихан: - Јесте ли ви чекали неког из Зенице? - Да! - Ама, то нисте ви, требало би да имате смеђу косу! - Ја сам, кад вам кажем, ја сам чекао поруку из Зенице... Убеђивао сам пегавог човека, а истовремено почех да се кајем. Покајао сам се због своје сувишне радозналости у погледу зеничке акције... Било је сигурно прошло 12 сати када су ме уводили у „Привредников дом“, сад седиште усташке полиције. Руке су ми везали позади ланцима и нисам могао видети колико тачно има сати, али на састанак у кафани „Шедрван“ свакако сам закаснио. Тројица усташа ме држе на ланцима. У мојој пратњи налазе се и она двојица из посластичарнице и пегави човек. Поставили су ме у угао једне собе тако да сам лицем окренут зиду. Претресли су ме. Узели су ми радничку књижицу, пријаву и кључ од стана. - И ти велиш да си Фрањо Руделић, радник? - говори усташа Францетић прелиставајући радничку књижицу. - Да. Прилази и загледа ми везане руке. - Зар и ти, католик, да одеш у комунисте! Затим узима мој кључ са стола и одлази. За време док усташе, по свој прилици, бораве у мом стану, остављен сам на миру и имам времена да размишљам о свему. Пегави човек дошао је стварно из Зенице, само, био је усташки агент. Наша акција у железари је пропала, јер је један од двадесет осам издао. Остали су кренули да изврше саботажу, а усташе су већ чекале у заседи. Нарочито ме је дирнуо крај вође зеничке групе. Када се тај друг са екразитом у руци пришуњао једној високој пећи, скривене усташе су га раниле. Он је некако успео да побегне у двориште, али даље није могло. Извукао је нож и преклао сам себе. Усташе су сада већ увелико у мом стану. Колико је сати? Било ми је веома стало до тога да дознам колико је сати. У два је у мом стану требало да се одржи састанак неколицине партијских руководилаца, поводом акције у Зеници. Да ли је неко видео кад су ме ухапсили? Да ли је неко јавио? Може ли се избећи велика несрећа? Већ четврти дан сам ухапшеник. У зору су ме вратили из Зенице. Једва се видело кад су моји пратиоци на станици узели фијакер и угурали ме. Нисам могао да идем. Усташе у Зеници нису сазнале од мене ништа више него што им је већ било познато, али сам зато ја упознао сасвим нов начин батинања. Обично ме везаног посаде на столицу. Онда један узме пушку па почне снажно да удара кундаком по бутини од колена навише. После једне такве порције батина човек се осећа као да је без ногу, као да је између бедара и тела нека празнина и сваки час посрће, пада. Имао сам осећај да су ми једноставно ампутирали доње удове. Чудно је и пусто Сарајево пред зору. Чудне су оне нахерене кућице што сабласно извирују праћене лупом копита о велики добош калдрме. Минарета искачу, њишу се, час као висока стабла поткресаних грана, час тамо, у даљини, штрче као палидрвца. За који минут оживеће игласти врхови џамија, поспане хоџе поћи ће на своју јутарњу шетњу да поздраве рађање дана. Поћи ће као што су ишли јуче, као што ће сутра поћи, равнодушно, са изразом досаде на уснама, као да се у животу ништа не може изменити, догодити између једног и другог јутарњег певања. Већ су ме уводили у зграду усташке полиције. Са неке удаљене џамије допирао је поздрав сунцу. Шеф усташке полиције у Сарајеву Цивидини понашао се као човек који је, ето, силом прилика на том положају, као особа која врши своју дужност незаинтересовано, чиновнички, желећи само да обави формалности, да се држи реда, како му се не би могло замерити. Па ипак, ни вишегодишње искуство полицајца, које му је подарило рафинираност манира ретко виђену иза решетака, није могло да сакрије његово право лице иза привидне равнодушности. Питао је да ли су ме тукли, наизглед убеђен да се нешто тако није могло ни десити, мада је и за људе који су имали далеко наивније око то било очигледно. Онда је зазвонио и наредио својим „дечкима“ да ме одведу да се одморим. Затвор Беледија, подигнут у доба када је овим крајевима владала Аустро-Угарска, био је солидна грађевина и имао је јака гвоздена врата тако да би се цео један вод војника морао доста помучити да провали унутра. Када су се та врата склопила иза мене, напустила ме је свака помисао на бекство. Било ми је веома тешко: знао сам да одавде нема спаса, да се нећу извући, и да је питање смрти само једно формално питање: хоћу ли бити обешен или стрељан, за пет или месец дана. Човек се никад не мири лако са срнрћу, па чак ни онда кад је свестан да је дао и учинио све што је могао и требало да пружи. Ја сам, међутим, био тек негде на пола пута. У таквим тренуцима, у часовима кад се смрт јавља као неминовност, најбоља утеха су пријатељи. А ја сам имао ту срећу да их нађем у ћелији. Васо Мискин, Миле Ђурашковић и Нисим Албахари ухапшени су десетак дана пре мене и лежали су заједно са још двадесетак људи. Трећег дана по доласку у затвор Беледију позвали су ме агенти. Цивидини ме је примио са уобичајеним смешком и саопштио да треба начинити записник. Дао ми је оловку и папир рекавши да напишем све почев од мог доласка у Сарајево до данас. Знао сам за овај метод саслушавања и прихватио сам игру. Изнео сам како сам у Сарајево дошао по савету лекара, јер сам боловао на плућима, а овде је боља клима и јефтинији живот. Чим сам ушао код Цивидинија, ставио ми је дискретно на знање да му је познато моје право име. Сада, на крају, опет је то поновио: - Можеш ићи, Исо Јовановићу! У Беледији нам уопште нису давали храну. Ко је имао родбину, могао је добијати споља. Ја нисам имао никог у Сарајеву. Ђурашковићу је мајка доносила пакете, а Мискину газдарица код које је становао, па је тако било хране и за мене. Нисам морао да живим само на усташкој води. Ђурашковић је једног дана добио компот од шљива. Неком другом затворенику рођаци послаше компот од трешања. Седели смо и јели. Била је то права посластица. Осладиле ми се шљиве па рекох: - Ево, ја ћу прогутати једну коштицу, па тамо где на стрелишту израсте шљива знаће се: ту је мој гроб. Ти, Мискину, прогутај трешњу па ће тако и твој гроб бити обележен. Људи у ћелији прснуше у смех. Осми дан боравка у Беледији. Касно по подне на вратима се појавише агенти. Начин на који су ме позвали и потерали није слутио ништа добро. Цивидини је био у својој канцеларији. Питао је своје „дечке“ да ли су вечерали. Стајао сам у суседној соби. После неколико минута ушао је Цивидини и, пошто је бацио расејан поглед по соби, као да ме тада примети, рече: - Е, сад ћеш морати да говориш... Где је она девојка која је ухапшена у твом стану? - Девојка? Заиста сам се зачудио. Био сам се већ помирио са судбином. Мислио сам да су у затвору сви они који су дошли на састанак у мој стан. Где је она девојка, понављао сам у себи. Значи, побегла је. Она је слободна! - Сад ћеш морати да проговориш - понављао је Цивидини гледајући у сат. - Дечки, преузмите га! На Цивидинијевом сату било је тачно 18,15. Он је изишао из собе када су „дечки“ почели да ме везују. Агент Тртек, чија је глава допирала скоро до горњег прага врата, просуо је пушчане метке по столу. Онда ме је поставио на столицу и почео да ми ређа метке између прстију десне руке. Својом шаком, у којој је сасвим лепо могла да се сакрије нека мања диња, истезао ми је прсте. Почео сам да осећам како ми меци улазе у кости... Пробудила ме је вода. Тртек је стајао нада мном са кофом у руци и смејао се. Опет је почео да ми ређа метке, да стеже и опет да ме буди водом. Четири пута ме је тако будио. Нисам ништа рекао. После сваког буђења у мени се јављала нека нова снага, нови протест. Скинули су ми ципеле. У соби су биле спремне гвоздене шипке и волујске жиле. Тртек је своје метке ставио у фиоку... - Но, дечки, - појавио се Цивидини - је ли проговорио? Прошле су четири уре! Дечки су одмахнули главом. Седео сам на столици крвавих табана. - Обувај ципеле! - раздра се Цивидини. Први пут сам га видео да је љут. - Не могу! - Убићу те, разумеш ли! - викао је. Био сам уверен да би наставио с мучењем уколико га не бих послушао. Обуо сам ципеле. У ћелији сам једва успео да шапнем друговима: - Лепа Перовић је побегла! Навршило се равно месец дана од доласка у Беледију кад ми је управник завода Араповић, саопштио: - Ићи ћеш ти на Шиште. Другим речима, то је значило смрт. Шиште је био назив за стрелиште код аустроугарских војника. Усташки преки суд осудио је на смрт и Васу Мискина, Мила Ђурашковића, Нисима Албахарија и још неколицину. Када су нас сутрадан пре подне прозвали истим редом, није било двоумљења. Опростили смо се и изљубили са онима који су остајали. За време вожње „Марицом“ нисам могао да видим куд идемо, али сам се већ био помирио: размишљао сам о свом држању на стрелишту. Био сам секретар Покрајинског комитета и требало је што часније да погинем. Али сва та моја размишљања и припреме биле су узалудне. Када су се врата отворила, видео сам да се налазимо у центру града. Уместо на ливаду Враци, где се врше стрељања, истоварили су нас пред зградом богословије. Прошли смо кроз кордон усташа и агената. Мало по страни стајао је и Цивидини. У соби на другом спрату, у коју су нас увели, налазило се већ десетак затвореника. Некадашња спаваоница богослова сада је од намештаја имала само две канте за отпатке. Па ипак ту је било удобније, светлије. Собна врата се нису закључавала и само је у ходнику стајао један стражар. Од тренутка кад сам схватио да нас не возе на стрелиште, кад сам ступио у богословију, у мени се родила нада која се сваким часом све више претварала у убеђење. Побећи ћеш одавде, говорио сам непрестано самом себи. Нас четворица осуђених на смрт издвојили смо се у један угао. Време је полако одмицало. По наше животе ће сигурно доћи. Можда већ сутра, прекосутра, за недељу дана. Треба побећи од смрти. Више се није смело чекати. Разматрали смо могућност да се преко ноћи спустимо низ олук у двориште. Договорили смо се да Нисим, који је познавао командира страже, покуша да из тог познанства извуче неку корист. То познанство није нарочито обећавало, јер је склопљено под сличниим околностима. Садашњи командир страже Сурић био је и пре рата командир страже у затвору. Времена су се заиста променила, али за Нисима нагоре. Раније је био у затвору под сумњоин да је комунист, сад је затворен зато што је Јеврејин. - Добар дан, господине Сурићу! - почаствовао је Нисим командира. - Шта ти, опет? - рече му овај строго. - Ето, - говорио је Нисим увијајући се - би ли могао нешто да радим, већ сам се уцрвљао... тридесет дана лежим... - Ако си жељан рада, а ти узми лавор и воду па бриши ходник док ти се не смучи. Нисим је то једва чекао. Убрзо су Мискин, Нисим и Ђурашковић отишли да перу под. Ја сам остао у соби. Нисам се најбоље осећао. Табани су од батинања још увек били у ранама. Гној је почео да се повлачи, али сам тешко ходао и једва сам могао да потрчим. После добра два сата вратила су се њих тројица. Нисим је био сав озарен. Причао је о свом открићу обазирући се да га ко не чује. Пронашао је отвор кроз који се можемо доста лако извући. Био је то обичан подрумски шахт за угаљ са решеткастим прозором. Врата која воде у подрум нису закључавана. На гвозденој пречази био је углављен само један дрвени клин. Договорили смо се да покушамо са бекством сутра око подне, тј. у недељу, кад родбина доноси пакете затвореницима. Тада се људи обично узмувају у собама и по ходницима, а стражари изгубе контролу. Све је утаначено, чак и то на коју ће ко страну бежати. Као што смо и претпостављали, нико на нас није нарочито пазио и неприметно смо се спустили у подрум. Ушли смо у шахт. Горе, изнад наших глава, налазио се поклопац који је водио на улицу. Требало га је само подићи и бићемо слободни. Али, пре него што смо учинили тај последњи: корак, погледао сам кроз решеткасти прозор изнад шахта. На бившем Тргу краља Петра било је много света, шатри и тезги. Сељанке из околине и мајстори продавали су разне ђинђуве, ручне радове, мараме и везове. На неколико метара од шахта, леђима окренута, стајала је нека муслиманка са заром. Мало подаље Немац коме се сасвим лепо разазнају пеге по врату. Требало је само отворити поклопац, али... Испречило се само то једно ,,али“. Трг је био пун Немаца, Италијана и усташа који су загледали робу. Зар бисмо се могли провући неопажено? Био сам одлучно против тога да отворимо поклопац сада, док има света на тргу. Предлагао сам да се бекство одложи. Нисим се, међутим, томе одлучно успротиви: - Ти ћеш бити стрељан у понедељак, ти мораш да побегнеш сад, разумеш ли!... И ту, испод шахта, дошло је до гласања. Мој предлог за одлагање бекства добио је три гласа. Вратили смо се у собу и поседали. Људи су отварали пакете. Провели смо у ћутању можда десетак минута кад чусмо да закључавају врата у ходнику. Откако смо у богословији, то никад нису чинили. Дакле, сад нема више слободног пролаза у подрум. Све је пропало. Стражари су свакако били упозорени да међу затвореницима имају и „смрташе“. Нисим се с правом љутио: - Видиш да си погрешио - говорио је гледајући некуд у страну. Осећао сам се заиста веома кривим и готово се нисам усуђивао да погледам друговима у очи. Настала је мучна атмосфера. Осећали смо се као они бродоломници који су пустили греду да би се дохватили чамца, а и чамац је, мада им је био надохват руке, однео неки изненадни талас. Падао је мрак. Требало је нешто предузети да се поправи расположење, да се поврати нада за коју није било стварних изгледа. Предложих да певаино и играмо дечачко ,,Зу“. Стао сам на сред собе и окренух. леђа. Десетак људи из собе се окупи и почеше да ми деле ударце отпозади. Требало је да погодим ко ме је ударио и онда би тај стао на моје место. Ударци су се ређали један за другим, али никако да погодим. Били су ме већ прописно истукли кад ми је то најзад пошло за руком. Напустих игру и одох да се одморим. Онај који је сада стајао насред собе, уместо мене, није био ништа боље среће. Соба је и даље одјекивала од удараца отвореном шаком. Гризла ме је савест. Седео сам у углу обореног погледа. Знао сам да ме сви моји другови сматрају кривцем, да ме осуђују што сам одложио бекство. Данас, док нису почели да закључавају врата на ходнику, могли смо бар покушати, а сад ни то. А зашто су нашли да закључавају врата данас, баш данас? Још увек су одјекивали ударци, још увек је трајала игра. И волео сам што траје. Иначе, опет бих се неугодно осећао пред њима. Шта да радимо? Никакве идеје, никакве паметне идеје. А сутра, можда ће бити већ касно! Поглед ми је лутао по соби. Наједном се заустави на кантама за отпатке. Тргнух се. - Хајде, доста - викнух им. - Зар се нисте уморили? Они ударише још неколико пута оног подбоченог јадника, па престаше. Поседали су поред мене. - Сигурно ћемо побећи! Главу дајем да ћемо побећи!... Васи Мискину засузише очи: - Шта нам вреди твоја глава кад ће ионако сутра отићи! Показах им канте. Било је потребно само неколико тренутака да схвате идеју. Посматрао сам како се једном по једном разведрава лице. Знали су, као што и ја знам, да редари сваког јутра у седам износе ђубре када се појави стражар. - Сутра ћемо ми бити редари - рекох, - Нисим и ја узећемо ону плаву шерпу, а вас двојица канту за угаљ. Још исте вечери постарали смо се да што боље испунимо обе канте. Сакупљали смо по соби разне отпатке, бацали чак и оно што можда није било за бацање. У седам ујутро спремни смо дочекали појаву стражара. Узели смо канте. Откључаше нам и врата у ходнику! Силазећи низ степенице сретнемо командира страже Сурића у кошуљи, са пешкиром преко руке. - Куда ћете то ви? - питао је. - Носимо ђубре, господин’ Сурићу, - рече Нисим. - Хајд’, хајд’! Чим више није могао да нас види, сјурисмо се према подруму. Брзо извадисмо дрвени клин и скинусмо пречагу. Појурили смо кроз подрум ка шахту. Погледах кроз решеткасти прозор изнад шахта. Пролазила је нека жена са плавом кантицом у рукама. Сачекасмо да она оде. Гурнусмо поклопац... На старом црквеном торњу било је тачно седам часова и двадесет минута кад сам закуцао на прозор једне приземне куће на периферији Сарајева. На вратима се појави човек у униформи фолксдојчера. - Шта? - викну запањено. Одмах ме пропусти унутра. Био је то Немац Јошка Фохт. Десетак минута касније повео ме је у собу која гледа у двориште. Дао ми је свој револвер. - Овуда је најзгодније ако се шта деси - рече показујући ми башту и ниску ограду. Нешто после девет часова у стан Јошке Фохта дошао је Авдо Хумо. (Нисим га је обавестио о бекству.) Вадећи из својих џепова кутије са цигаретама, причао је како у граду влада паника: Немци и усташе легитимишу чак и децу. Сутрадан сам дознао и остале појединости. Сат и по после нашег бекства, пред богословијом се зауставила ,,Марица“. Тражили су ме у соби, питали су Сурића. Он је одговорио: - Па сад је био ту, носио је ђубре... После су и Цивидинија и Сурића и све стражаре из богословије одвели у Јасеновачки логор. Седмог дана код Фохта је дошао Хоџа, радник из железничке радионице. Повео ме је до последњих сарајевских кућа. Тамо, у потоку, партизански вод је био заузео положај. * Цело време окупације стан Јошке Фохта био је једно од најсигурнијих склоништа у Сарајеву. Нико није могао помишљати да највиши партизански руководиоци ноћивају баш у стану једног Немца - фолксдојчера. Нико није знао да је Јошка Фохт комунист. Па ипак, Јошка Фохт није дочекао крај рата. Немци су га стрељали, заједно са женом и дететом, у његовом дворишту. Стрељали су га три дана пре него што су наше јединице коначно ослободиле Сарајево. „Побегли од смрти“ Момчило Марић |